Nikola Todorovic u Njujorku

Da da,

Stigli smo u voljenu zemlju Srbiju. Juče smo stigli, bre! Avion je sleteo popodne na aerodrom Nikola Tesla. Dočekala nas je kiša, ništa neobično, prati nas već nekoliko dana. Nego, prvi utisak kad smo stigli u zemlju, tačnije prvi su nas dočekali carinici. Kaže on, momci, da vidim pasoše. Dođite ovamo... I laptop, pa foto aparati... I tako, fino su nam naplatili, ali to gledam kao svoj dug otadžbini zemlji. Nego, odoh danas do Sava centra, da mi nameste internet, šta ću bez interneta :) i odmah shvatim da sam u Srbiji. Na početku mi bilo čudno da prolazim ulicom i svi okolo pričaju srpski, ali kad sam ušao u SC i u roku od 2 sekunde video dve žene koje puše, a na deset metara je no smoking sign, onda sam bio siguran da sam se vratio kući.

Nego, ja znam šta sam obećao, slike sa raznih mesta, kao i par zanimlivih pričica. Istina, ovo par prelazi u jednu, pošto još uvek pod jet legom, ne mogu da se setim šta još beše, ali i ova je dovoljno zanimljiva. Čisto da upotpunim svoj utisak Amerike, ne bi moglo bez susreta sa policajcima. Tačnije jednim. Vraćamo se mi iz Prinstona ka Njujorku, dobar put, sve lepo, idem ja ono normalno, kad pogledam u retrovizor, pandurska kola, tinu-ninu, i šta ću, pređem ja u desnu traku da ga propustim, kad on u desnu traku iza mene. Stanem ja sa strane, stane on iza mene. Čekam ga da izađe jedno 15-tak sekundi, otvorim vrata da vidim o čemu se radi, izađem, kad se on izdra ''Get back in the car!''. Ja se prepadoh, sedam unutra i čekam da dođe. On dođe, primako se prozoru, ali sa desne, Markove strane. I to nekako pažljivo, nije uopšte blizu.Traži saobraćajnu, vozačku, pita odakle auto, odakle smo mi. Onda nam je objasnio da je mogo da nam zapiše kaznu zbog brzine, ali i da je mogo da me upuca pošto sam izašao iz automobila!!! Pošto smo studenti na praksi iz neke vukojebine, samo smo dobili usmeno upozorenje. I tako. Dobro smo prošli, ali što kažu, sreća prati hrabre! Osim toga, platili smo ranije jednu kaznu za nepropisno parkiranje, čisto da ne bude bez ništa. To je bilo u Bostonu, ako već nisam pričao. $30, sitnica. Ali jesu

Jedan zanimljiv podatak. Za sedam dana, od čega sam 5 dana vozio, ukupno smo prešli preko 1500 milja, iliti preko 2400 km. Nije da se pravim važan, ali svaka mi čast :-)

U subotu smo bili kod Borisa, sinu mu je bio treći rođendan. Skupilo se dosta naših ljudi koji rade po Njujorku i okolini, bilo je jako zanimljivo čuti šta sve oni imaju da kažu, o Srbiji, Americi i životu uopšte. Još je zanimljivije videti i čuti njihovu decu. Svima su naši roditelji, ali u školi, naravno uče na engleskom i druže se sa engleskom decom. Tako, na primer, oni dok razgovaraju među sobom, podjednako dobro govore engleski i srpski, pa međusobno čak pričaju i na jednom i na drugom jeziku. Borisu još jednom hvala na svemu što nam je učinio,pokazao se stvarno kao veliki čovek!

I sada slike, kao što sam i obećao:

Pa nista,

Rekose da se javim iz Frankfurta, i ja slusam. Cekam plane i smaram se na airportu, pa sta da radim - pisem post. Dugujem neke slike sa putovanja i jos par zanimljivih komentara, pa cemo polako da gasimo blog.

Zivi bili, pa se videli!

Evo da se javim na brzaka,

Stigao sam u Princeton sinoc, posle dugog dugog trazenja, instrukcije koje smo dobili od Googla, kao i od ljudi koje smo pitali na putu nisu bile od mnogo pomoci, tako da smo posle sigurno sat vremena cruise-a po okolini stigli do Palmer square-a i kampusa na Prinstonu. Spavali smo sinoc i veceras cemo kod Srkija.

Prethodni dan smo bili u Washington-u, samo sto je jebena kisa pokvarila sve. Istina, prosetali smo se prethodno vece svuda gde je zanimljivo, i mogu da kazem da je Washington jako lep grad. Naravno i da jeste kad sve ziveozbiljni ljudi, takozvani seratori, pardon, senatori. Hteo sam da preskocim ogradu u Belu kucu, medjutim, Marko me je obuzdao. Inace, sad verovatno ne bih cukao ovaj post, vec bi me rastrgli dzukci.

Sinoc kad smo stigli u Princeton, izasli smo sa dva Balgara, i majali smo se po, njihovim klubovima na kampusu. Da bi se uslo u te klubove, potrebna ti je kartica studentska, tako da smo dobili od nekih njihovih drugara. Ovo mi je vec drugi put da menjam identitet, posto smo isto radili kako bismo usli u salu za basket na MIT-u. Prinston izgleda da ima jako lep kampus, u poredjenju sa MIT-om, domovi su mnogo lepsi. Steta je samo sto i sada pada kisa, pa je tanjepi koliko cemo da se promajemo.

Ne mogu sada da kachim slichke posto pisem sa Srkijevog laptopa.

U jebemu, danas sam se baš navozao. Planirao sam da krenemo iz Bostona negde u 12, međutim, sinoć sam baš kasno lego, tako da sam spavao do 12, pa posle toga smo išli kod Džune na poso, njemu bio rođendan, pa nas malo častio. Sinoć je bilo dobro, igrali smo basket na MIT-u. Imaju puno sala, sve su velike, imaju terene za basket, odbojku, bazene... Dobro smo se izigrali, 2-3 sata. Tamo je fora, da ako ima 8 čoveka, da se igra na dva koša, pa smo se istrčali ko manijaci. Prvih par partija smo igrali nešto mešano, a na kraju smo igrali Srbija-Grčka. Nas četvorica, Zlateski, Džuna, Marko i ja. protiv tri Grka i još jednog, ne znam odakle je. Oni bre Grci su skroz skapani, ali mi smo krenuli da igramo u stilu naše reprezentacije i počeli da gubimo. Na kraju smo ih stisli i pokazali ko je gazda :)

I ništa, danas smo tek u tri sata krenuli, 8 sati smo proveli na putu, od čega smo imali dve pauze. Utrnula mi desna noga od pritiskanja gasa. Dobra stvar je što smo danas samo jednom promašili skretanje, nadam se da ćemo već sutra odraditi perfect :) Sutra idem pravo za Nijagaru, tamo provodimo nekoliko sati, a potom krećemo ka Vašingtonu i spavamo u mestu Erie, pored jezera. Umoran sam i ne mogu više da pišem, tako da ću samo slike da postujem i u krevet konačno.

Ovi ludaci sa MIT-a šta su radili :)

Ili Taurus u MIT-u. Pričaću o tome, samo najpre da pustim odjavnu špicu iz Googla.

Dakle, u petak mi se završila praksa. 12 sedmica sam radio u Google-u, proslo je ekspresno brzo. Puno sam radio, ali sam se i puno provodio. Velika cast je raditi u takvoj firmi, dobio sam neprocenjivo iskustvo, sjajnu referencu. Naucio sam mnogo stvar. Ovo je jedinstvena kompanija u svetu i mislim da samo na osnovu prakse u Guglu ne mogu da procenim kako je raditi u drugim Americkim firmama. Moram da kazem da mi je sa jedne strane zao sto odlazim, sto sam zavrsio sa praksom i sto vise ne radim tamo, ali sa druge strane se radujem sto konacno idem na mali odmor, putujem i tako to.



Ove redove pisem iz Bostona, tacnije Cambridge kod Bostona. Uzeo sam rent-a-car sas Marka i sad smo kod Zlateskija, na MIT. Uzeli smo Ford Taurus automatic, bez kvačila i menjača, tako da mi je malo trebalo vremena da se naviknem na toliko jednostavnu vožnju. Marko me je zajebo, zato što mi je dan pred polazak reko da nije poneo vozačku dozvolu, tako da sam ja jedini koji vozi u kolima. Također smo imali peripetije tokom iznajmljivanja jer nije htela da prođe moja kreditna kartička iz Srbije, iz meni nepoznatog razloga. A ovde se prilikom iznajmljivanja automobila zahteva da se ostavi trag otisak kreditne kartice. Problem nam je rešila dobra vila, (Zlateski: Hali Beri je došla i izvukla svoju levu si.., ovaj platinum kreditnu karticu). U stvari, došao je Boris, prijatelj koji nas je ranije sačekao na aerodromu i kod koga smo bili na roštilju. Provukao je svoju karticu i pomogao nam da krenemo. A što se auta tiče, ništa posebno, samo kad bih ga dovezao u Srbiju, ne znam gde bi mogao da stane da ga parkiram. A i verovatno bih ga teško vozio, s obzirom na ribe koje bi se bacale na haubi sa mokrim majcama. Po autuputu aždaja piči, nisam vozio preko 90, ali imam osećaj da može i dosta preko toga.




Usput nam je bila fora da svratimo u Springfield, da vidimo šta radi Homer i kompanija, ali izgleda da nismo bili baš te sreće. Inače, Springfild deluje kao lepo mestašce. Ovaj deo koji smo mi videli je bio Downtown, i praktično uopšte nismo videli bledoli ke sve vreme. Krkali smo u Subway-u i nastavismo Road 3p na prema Bostonu. Usput je zajebancija bila na nivou, s obzirom da smo par puta promašili skretanje kod Albukerkija :) pa se vraćali nazad. Stigli smo u Bostan u poslepodnevnim časovima, Z je bio na nekim vežbama, našli se sa njim i posle otišli na neku žurku gde frešmeni piju pivo iz čašice rakije na eks, jednu svaki minut, i tako sto minuta (pa ga zovu century). Mi smo im se pridružili neđe oko 50, tako da mogu da kažem da nije baš jednostavno biti brucoš na MIT-u. Inače, ovaj Zlateskijev dom je najliberalniji dom na MIT-u, puno pedera i lezbejki, najotvorenije žurke (kao što sam već i reko), a šta se na žurci dešavalo, zamislite sami...



MIT me je fascinirao, najpre po arhitekturi zgrada, potom po uslovima koje imaju studenti, od sportskih terena, onda po unutrašnjosti zgrada takođe, učionicama, i već je kasno, ne mogu da se setim šta još. Danas sam bio sa Markom do centra Bostona, bili smo u nekom finom parku. Sa Zlateskim smo prisustvovali slikanju nove generacije frešmena na Harvardu, falo je malilo da se priključimo slikanju, ali i bez toga je bilo zabavno. Njih 1000 se poređaju po stepeništu, pored stoji orkestar trubača (mada naši cigani su bolji, ako ništa drugo, sigurno su prljaviji). Ovaj fotograf je napravio celu proceduru slikanja. Baš ih je dobro uslikao. Boston je mnogo lep grad, Njujork ne može da se poredi sa Bostonom. Ulice su čiste, ima puno zelenila, nije sve zbijeno na uskom prostoru, baš lep grad. Tu je negde na nivou Niša po veličini grada, jedino mi se ne sviđa što sve ulice idu ukoso, što ti malo komplikuje orijentaciju, barem u početku.


Sutra palimo na zapad, idemo ka Nijagari, samo što će da spavamo u neko selo, zapravo nije selo, zove se grad Rochester, a mi ćemo biti u motelu na putu tamo. Prekosutra ujutru smo na vodopadima, i nastavljamo put ka Washingtonu. Toliko od mene za ovo javljanje iz Americe, mora se spava, sutra treba da vozim.

Pozdrav uz pesmu Ruzmarin već nosim na reveru, koji je glavni hit u Zlateskijevoj sobi, uz Šveđu i Marčela i 200 pesama od Super Maria.

Dragi čitatelji,



Vaš dopisnik iz Njujorka je bio na US open-u, ha ha :) Na početku , kad sam stigao, došao sam i pre nego što je večernji program počeo, ali je red za ulaz ljudi na večernji deo bio kilometarski dug. Na srpski način, iskusno sam se ubacio na praktično najbolju mogucu poziciju, koja se nalazi pre nego što je ograđeni red, i to sam ušao u red koji ide brzo, gde su ljudi bez torbica. Ja sam nosio jednu malu torbicu, u kojoj mi je stajao foto aparat koji sam skoro nabavio. Hteli su da me vrate, ali sam objasnio tipu iz obezbeđenja da je torbica prazna i da mi je drugi čika rekao da mogu da prodjem, i tako sam ekspresno ušao. Mislim da sam bio jedina dilea na celom US open-u koja je nosila kišobran, ali poučen iskustvom od prethodnog dana, kao i uvidom u vremensku situaciju, koja je bila prilično mestimična i po malo umerena, mislim da je bolje što sam poneo.


Tako sam upao u veliki teniski centar, i jedan za drugim počeli su da mi se ređaju fleševi. Prva fleška mi je bila kad sam spazio Mary Pierce na jednom od sporednih terena kako igra protiv Kineskinje Na Li. Odgledao sam par gemova, Mary je ipak legenda, oduševilo me da vidim onaj njen karakteristični servis, zapravo ne sam servis, već pripremu za servis, ono duvanje u prste :) Odgledao sam jedan deo Anine partije protiv Serene, tekme koja mi nije bila suđena da gledam uživo, na velikim ekranima koji su raspoređeni svuda gde ima mesta. Ana nije na žalost mogla protiv opasne Serene, ali biće bolje. I bilo je bolje ubrzo zatim.



Druga fleška mi je bila što sam nešto kasnije gledao Anu u paru sa Marijom Kirilenko iz Rusije. Stvarno mi je veliki doživljaj što sam gledao uživo, istina na jednom od sporednih stadiona, ali to je ženski dubl, prvo kolo. Ana i Marija su pobedile (nije Ana nije Marija, to je moja Ana-Maria, kako naši narodnjaci umeju da naprave fenomenalne pesme - izvin'te na digresiju). Ja sam čestitao Ani pobedu i dobijo sam autogram :)












Treća fleška je bio Kralj. Na stadionu Louis Armstrong, igrao je Federer protiv Amera Spadee, verovatno naturalizovanog Rumuna. Kako onaj čovek igra, ono je bilo za pamćenje. Meč nije obilovao atraktivnim poenima, istina, bilo ih je. Također, nije bilo ni mnogo uzbuđenja niti pitanja ko će da pobedi. Federer je rutinski razvalio ovoga, čineći igru tako jednostavnom da čovek misli da se on zeza. Ovaj Spadea, morao je da se žestoko pomuči oko svakog pone, dok je Rože demonstrirao kako se igra pametno, skoncentrisano, predano, precizno i sa lakoćom osvajao poene. Kada čovek gleda Federera, on izgleda da igra kao mašina, kao da nema emocija, dakle razvaljuje. Partija definitivno nije bila kao neka partija Agasaurusa, ali je definitivno vredelo videti broja 1 na delu.






Četvrta fleška, heh, bio sam ja sam sebi :) Gledam gde sam, šta radim, šta mi se dešava, mislim da mi je teško da uopšte shvatim sve ovo. Ne bih da se ureknem, pu pu :)











A sad je vreme za spavanje, ali pre nego što to uradimo, da najpre čestitam Saletu rođendan, ovako zvanično :) Vreme leti, godine prolaze, mi se trudimo da svaki trenutak ulepšamo dobrim raspoloženjem. Život je jedan i trenutno je aktivan, ne smemo ispustiti iz ruke
ono što imamo. Never take anything for granted, 'cause it's one-way street to losin' it! Uživaj i bori se! Uživaj i u svakom tužnom trenutku kao što uživaš u svakom sretnom, jer je svaki trenutak jedinstven. Uživaj u borbi, ali nikada ne posustaj!

To su moje poruke Saletu, ali i svima onima koji prate moj dnevnik, kao i onima koji ga ne prate bez obzira na vreme i nevreme.

Sve je bilo kao sto sam priželjkivao. Stavili su Anu protiv Serene kao prvi meč na Artur Ashe stadionu, od 7 sati, ali šugava kiša pada ceo dan. Drugu partiju je trebalo da igra Nadal, tako da bi to bio puni doživljaj. Najpre su otkazali mečeve u toku dana, a kad sam stigao tamo, i dalje je bio pljusak, tako da su otkazalli večernju sesiju i baš mi je bilo krivo. Ali sam dobio kompenzaciju za sutra, u večernjim časovima, gledaću Federera, a druga partija je dubl, braća Brajan. Mislim, puca mi stvar za braću Brajan, ali dobro i oni su najbolji dubl sveta, tako da verovatno može da bude zanimljivo. Druga dobra stvar je da dobijam i Grounds admission, što će reći da mogu da idem na sporedne terene, po principu FCFS. A što je najbitnije, prognoza kaže da sutra neće padati kiša. Dakle, gledaću ove naše po dublovima na sporednim terenima i na Louis Armstrong-u, Rožea i BB.


Nego, sinoć sam sa Zlateskim i onim Poljakom bio u jednu kafanu. Kad smo stigli tamo, Zlateski reče da je već bio i da je pravo sranje, ali bio je pljusak, tako da nismo mogli mnogo da biramo. I Marko je bio krenuo sa nama, ali je odustao. I ništa uđemo ti mi u kafanu, kad ono jebi ga, ono na tri sprata, različita muzika i te fore. Gore neki tehno, na sredini neka kao popularna muzika i dole rep malo tvrđi. Ovako ne mogu da vam objasnim zašto klub i jeste sranje, jer na prvi pogled izgleda sasvim super. Mislim da može mnogo bolji provod da se nađe na drugim mestima, ali u odnosu na ovo što mi imamo po Srbiji, i ovo je premija. Mislim, generalno nije loše. E, ono što je bilo zanimljivo, neđe oko tri sata, organizovali su amaterski striptiz, takmičenje za 300 dolara. Mislim, kod nas to ne bi moglo da se desi da neko od posetilaca kluba tek tako skine pred svima. Zato ovo stvarno jeste otvoreno društvo. To što kod nas ne bi moglo tako nešto da se desi, nikako ne znači da smo mi manje promiskutitatetni :), već samo da su oni opušteniji.

Nasnimio mi zlateski domaće hitove na laptop, pa slušamo Ruzmarin i neke pesme od D-Fence, posebno Šveđu.

Život teče dalje. Dok dobuje kiša u ritmu tam-tama kroz noć...